Skip navigation

Category Archives: Arhitektura

gehry.jpg

Филм „Скице Френка Герија“ у режији Сиднија Полака (Sketches of Frank Gehry by Sydney Pollack, 2006.) је бљутава прича о америчком сну. Почевши од детаља као што је онај о неком графологу из Канаде који је прорекао да ће Френк Гери постати славни архитекта, читавим током филма доминира личност архитекте. У самом средишту „приче“ је психотерапеут архитекте, који говори о емотивним проблемима свог дугогодишњег клијента (или пацијента). Такав је, ваљда, концепт тог филма. У свему бљутаво и незанимљиво осим једне појединости. А то је чин креације. Иако је то било затрпано другим, за архитектуру тотално неважним стварима, лепо је могло да се види како изгледа процес креирања простора.

Тако ваљда и човек, данас, као и овај филм, затрпан неважним стварима, заборавља колико се дух ослобађа у тим тренуцима креације.

Форшпан за филм:

А ево и инсерта из Симпсонових о томе како је Френк Гери прошао у Спрингфилду:

Advertisements

05_06_30_serra.jpg

Крајем прошле године, радећи на пројекту Поинт Тауер („.“ Tower), највише зграде у Даблину , имао сам прилике да упознам дело познатог америчког вајара Ричарда Сера. Наиме, једна од његових скулптура биће постављена на простору трга испред небодера.
Ако је икаква генерализација о његовом стваралаштву могућа, можда би се у најкраћем могло рећи: монументална лимена платна са упадљивом наранџастом текстуром окидираног метала, постављена тако да омеђују простор, и заустављају, блокирају поглед или пролаз, преграђују и надограђују простор, и на тај начин допуњују и редефинишу просторне односе окружења у које су постављене, додајући потпуно ново, уметнуто значење. Данас, 3. јуна 2007. године, његова изложбе биће отворена у Музеју модерне уметнусти у Њујорку (МоМА).

Светску славу Ричард Сера је стекао, парадоксално, када је једна од његових скулптура уклоњена, односно, срушена и уништена. Скулптура „Нагнути лук“ наручена је од стране једне од агенција Америчке владе да буде постављена у јавном простору, на тргу испред једне од зграда владине администрације у Њујорку.
Више од 50 метара дугачак, нагнути метални зид, висок око 3,5 метра постављен је тако да препречује уобичајене путање којим се људи крећу тргом, приморавајући их да заобилазе џиновску препреку. Запослени у државној администрацији, пословни људи и остали нису више били у могућности да се најкраћим путем крећу ка свом одредишту. Нешто више од 3 године након што је Нагнути лук постављен, после тужбе и „саслушања“ скулптура је уклоњена 1985. године. Од свих саслушаних, 58 се изјаснило против, а 122 за уклањање и премештање у други простор. Сам Сера је на саслушању изјавио да је скулптура осмишљена с обзиром на простор и да би њено пресељење у други простор практично значило њено уништење. Након уклањања скулптуре, Сера је изјавио: „Не мислим да је функција уметности да удовољава. Уметност није демократична. Она није за људе“. (I don’t think it is the function of Art to be pleasing. Art is not democratic. It is not for the people.)
Трошкови уништавања износлили су 30% од цене подизања скулптуре.

tiltedarc_big1.jpgtiltedarc_big2.jpg
Tilted Arc,
Richard Serra, 1981, sculpture, steel, New York City (destroyed).
Photo © 1985 David Aschkenas.

Даље:

Изложба у Музеју модерне уметности у Њујорку
Фотографије скулптура Ричарда Сера.
Видео снимци Сераових скулптура.
Интервију са Ричардом Сераом из 1989.године.

uk1-273.jpg

Зграда осигуравајуће компаније Лојд, архитекта Ричард Роџерс, Лондон-Сити.

У околини ситија, после радног времена нема нигде никог. А тешко је видети и небо:

uk1-089.jpguk1-094.jpguk1-124.jpg

А и кад се види, више је него драматично:

_london_003.jpguk1-251.jpguk1-254.jpg

U četvrtak, 9. novembra, 2006. bio sam u pozorištu Gaety, na predavanju koje je održao Winy Maas iz MVRDV-a.
Nešto nikada nisam bio preterano oduševljen njima, niti mislio da je gomila grafikona, dijagrama i konceptualnih skica zaista podrekpljena nekakvom dubljom misli. Taman sam se spremio da ga mrko saslušam, pa da kritikujem…
Pišem, međutim, sad ovde, jer sam posle predavanja promenio mišljenje.
Iako je veći deopredavanja zapravo bila promocija nove knjige u izdanju MVRDV (KM3), ono što se meni učinilo značajnim jeste to što je Winny Maas istakao 3 pitanja:

  1. Šta zapravo savremeni arhitekta radi kada prihvata ulogu „pružaoca usluge“?
  2. Koji su danas pravci istraživanja i šta to istraživanje treba da obuhvati?
  3. Pitanje povezanosti na relaciji program : metod.

Iako je počeo smušeno da tumači koja je uloga arhitekte danas, jasno se videlo koji je njegov stav – da je arhitekta danas u stvari „ekspert za prostor i prostorne odnose“. Razumeo sam to uzimajući u obzir i moje skromno iskustvo u radu sa ljudima van naše struke o metodu i modusu realizacije većih projekata. I zaista: nekako je kretanje uloga arhitekte – od inženjera pa do umetnika – dovelo do toga da se mnogi danas pitaju: Pa dobro, šta vi to u stvari radite? Zašta ste vi arhitekti „eksperti“? Slabiji deo predavanja odnosio se na pravce istraživanja resursa za „povećanje gustine“, odnosno increasing density, kako se on izrazio. Podizanje programa sa prizemlja na etaže, „izvrtanja“ gradskih blokova, spuštanje programa pod zemlju itd… Sve ilustrovano novijim projektima MVRDV. Nisam baš bio impresioniran likovnim kvalitetom projekata. Najbolji deo, međutim, je bio onaj kada je saopštavao KAKO se program, iako suprotstavljen prostoru i resursima, pretače u koncept, misao, ili ideju. Osetila se tu neka sloboda mišljenja. Nekakva upornost da se izađe na kraj sa protivurečnostima kao što je odnos mogućnosti:ograničenja, ali na metodičan i promišljen način sa pažljivim proučavanjem velikog broja aspekata. Jedan od primera za to je projekat Masterplan and housing, Long Tan Park, Liuzhou, China (2004).

winnymass_02.jpg
Iako vizuelno potpuno neprlivačan, ovaj projekat je važan zbog načina na koji je promišljen. Kinezi su, neznano zašto, u ovoj dolini „srušili“, odnosno okrnjili nekoliko planina. Zadatak je bio da se isprojektuje naselje za veliki broj ljudi. Prva ideja, kako je rečeno na predavanju, bila je da se izgradi grad, u dolini, u prostoru između okrnjenih planina. Ali je izgled porušenih planina bio još lošiji. Kako onda? Šta dalje?
Zašto ne bi naselje bilo napravljeno tako da dopunjava planine?

winnymass_01.jpg
Ili, npr. projekat nazvan City Sofa, Busan, South Korea (2005.), gde je veoma ubedljivo pokazano kako se naročitim sagledavanjem programa i zadatih ograničenja došlo do konačnog prostornog koncepta.

Opšte informacije o ovom predavanju mogu da se vide ovde