Skip navigation

Monthly Archives: март 2007

fresh_kills_compacting_1-fg.jpg

Која је највећа човекова творевина? Читалац ће, вероватно, као и аутор овог блога одмах помислити на пирамиде. Или, можда, велики кинески зид? Читалац се вара.

Највећа ствар икада направљена човековом руком је депонија Фреш Килс, која се налази у Њујорку (Fresh Kills, New York). Од када је отпочето насипање ђубрета (1947), па до затварања депоније (2001) на том простору насипано је око 30,000 тона ђубрета дневно. Та гомила ђубрета, стишњавана и разастирана током 50 година простире се на нешто више од 10 km² и протеже се у висину од oko 70 метара, надмашујући тако кип слободе који стоји у близини.

_google_earth_fresh_kills_.jpggoogle_fresh_kills_01.jpg

_fk1975.jpg_fk1974.jpg

Још је занимљивије како се планира да се сво то деценијско ђубре прекрије. Једним великим најлоном и земљманим слојем дебљине око70 цм. Преко свега тога, наравно, велики парк и мноштво активности над сопственим отпадом и смрадом.

landfill_cap_image_big.jpg

_activities.jpg

Чињенице и неке од фотографија преузете су са званичног сајта Одељења за планирање града Њујорка.

Више информација можете видети овде: New York City – Department of City Planning

uk1-273.jpg

Зграда осигуравајуће компаније Лојд, архитекта Ричард Роџерс, Лондон-Сити.

У околини ситија, после радног времена нема нигде никог. А тешко је видети и небо:

uk1-089.jpguk1-094.jpguk1-124.jpg

А и кад се види, више је него драматично:

_london_003.jpguk1-251.jpguk1-254.jpg

(St. Patric’s Parade, Dublin)
17. март 2007.

_p3170006.jpg

 

_p3170160.jpg_p3170024.jpg_p3170029.jpg_p3170144.jpg

_p3170131.jpg_p3170042.jpg_p3170134.jpg_p3170140.jpg

_p3170101.jpg_p3170013.jpg

horizontal_plane_with_void.jpgНедавно сам имао прилике да упознам вајара Мајкла Варена. На изложби, отвореној у Краљевској Академији Хибернијан, у Даблину (Royal Hibernian Academy, Dublin), јануара 2007., господин Мајкл Варен је своју најновију поставку коментарисао са архитектама. Симпатичан, седи човечуљак, прича неусиљено, са пуно гестикулација, као што то вајари обично чине, о томе чему тежи и о чему мисли док размишља о томе шта с простором… Како рече, пошто је пуно радио са архитектама, разуме простор на шири начин. Овога пута, у иначе највећем галеријском простору у Ирској, изложио је један гигантски предмет висине око 40цм, обојен у бело. Предмет се ширином и дубином простире дуж читаве галерије и поклапа се са, такође гигантским, пропорцијама плафона. Када је поменуо да је имао у виду простор између платформе и плафона сетих се Питера Брука и његовог Празног простора.

(Horisontal Plain with Void, Michael Warren, 1978, steel, 4x44x12cm)

И, заиста, неке невидљиве силе, указаше се. Шта је друго делање у простору него ограничавање или разграничавање? Тако се и овде, као што Брук предлаже позоришни чин као тренутак у којем се невидљиво претвара, односно чини видљивим, те невидљиве силе разапеше у висину, као неке фине, сребрне и затегнуте струне. Невидљиво је постало видљиво.

Овај мали град је једна од највећих лука на југу Ирске. Последња станица некадашњег Титаника.
Никакве палате, ни замка. Само катедрала на једној узвишици. Визуелна доминанта над живописно обојеним кућерцима. И поред тога, тешко је пронаћи пут до катедрале.

Можда зато, иако нема ама баш никакаве везе са Кафком, атмосфера и топос подсећају ме на замишљене призоре из његовог недовршеног романа. Замак. У граду без замка.

p1010036.jpg

p1010007.jpgp1010022.jpgp1010030.jpg

p1010010.jpg