Skip navigation

p1060019.jpg

Ту, на свега 5-6 километара од Корка (Cork, или на ирском: Corgaigh), на самом југу Ирске, у непосредној околини места Бларни (Blarney), готово без икакве назнаке или обавештења и готово случајно, налазим на једно посебно место. Ништа не бих могао да истакнем: природа, шума, поток. Па ипак, осећај да је то место некако посебно невероватно је снажно… Какво место!

Крећем се даље, кроз шуму, једва видљивом стазом. Нема туриста, нигде никог. Наједном, сасвим неочекивано, предамном се указује необичан призор: некакве биљке у води. Никада нисам видео такве биљке. Изгледају као посрнули ратници. Читав призор поприма изглед предела после битке. Гране полегле по земљи и води личе на копља. Скарлетно небо, које се огледа у води прекривеној биљкама ратницима, учествује у тој представи.

Пролазим кроз шуму борова и на излазу видим некакву огромну громаду од камена. Иако ништа друго не указује на дело човека, камен је у такавом положају да је одмах јасно да је ту постављен од стране људи. Схватам брзо: па то је долмен! Мало даље, видим још неко камење, различите величине, али не веће од човека, поређано у круг.

Пролазим испод још једног, нешто више постављеног долмена, после чега шума постаје тако густа да се светлост дана готово потпуно изгубила између увијених грана. И земља и камење, и дрвеће, обрасло је дебелим и смарагдно зеленим слојем мекане маховине. Постајем свестан необичне тишине. Вакум.

Помало пољуљане орјентације, посматрам око себе и питам се којим путем да се упутим сада? Одлучујем се да пратим некакав слаб извор светлости. Прескачући изувијано корење, ходајући по маховини долазим до тог „извора светлости“. То је омањи пропланак, изнад кога је грање проређено, тако да сунчеви зраци обасјавају један црни, плочасти камен постављен усправно. Земља је ту покривена опалим лишћем, и зелена боја маховине, на том пропланку не већем од камена у његовом средишту, замењена је светло наранџастом. Из земље, испред тамног каменог монолита, израста некаква младица, белог стабла и црвеног грања, можда бреза? Моја машта је сад већ потпуно пробуђена, помислих: ово мора бити олтар.

И док корачам даље, нижу се предамном друга магична места и призори, заробљени овом чудесном природом и заборављени…
Ово место је древно.

Напуштам шуму, али решавам чврсто да се овде вратим.

p1060175.jpgp1060058.jpgp1060188.jpgp1060012.jpgp1060039.jpgp1060065.jpgp1060085.jpgp1060069_2.jpgp1060080.jpgp1060077.jpg

p1060031.jpgp1060033.jpgp1060043.jpgp1060067.jpg

One Comment

  1. hoću ja u šumu! reče Ominotago, razmaženo i malo jedno derište!😀


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: