Skip navigation

Monthly Archives: новембар 2006

_kraftwerk_we_are_the_robots.jpg

 “… It’s interesting to look back at the 1920s, when the public relations industry really began. This was the period of Taylorism in industry, when workers were being trained to become robots and every single motion was controlled and regulated. Taylorism created highly efficient industry, with human beings being turned into automata. The Bolsheviks were very impressed with Taylorism, too, and tried to duplicate it, as other throughout the world. But the thought-control experts soon realized that you could have not only what was called “on-job control” but also “off-job control”. It’s a fine phrase. Off-job control means turning people into robots in every part of their lives by introducing a “philosophy of utility [3]”, focusing people on “the superficial things of life, like fashionable consumption [4]”… And from that idea grew enormous industries, ranging from advertising to universities, all very consciously committed to that belief that you must control attitudes and opinions, because the people are otherwise just too dangerous.

Now private tyrannies—corporate systems—play the role of controlling opinions and attitudes. These corporations are not taking orders from the government but are closely linked to the government, of course. And you don’t have to speculate too much about what they’re doing, because they’re kind enough to tell you in their own industry publications or in academic journals…”

NOAM J. HOMSKY, IMPERIAL AMBITIONS
Penguin books, 2005, p.21, 22.

[3] Michael Dawson, The Consumer Trap (University of Illinois Press, 2003).
[4] Stuart Ewen, Captains of Consciousness (McGraw-Hill, 1976), p. 85.

_automatic.jpg

Него, шта чинити? Како се одупрети?

triangle.gif

REŠI ZAGONETKU!

(Africa Vetus)

maps-tunis.jpg

Узани простор, застрт неким комадима камења, које нам показаше и рекоше: Ето то су остаци Картагине…

Палата председника Туниса је саграђена на једној висоравни, која се уздиже над археолошким налазиштем остатака „римске картагине“. Волео бих да мислим да је локација за савремену председничку палату одабрана због феноменаланог погледа на залив, али ми се чини да данашњи Тунижани сматрају себе за „народ најстарији“… Мисле да су потомци бербера. За које, опет, мисле да су били потомци Феничана… Заблуда до заблуде.

nad-ostacima-kartagine.jpg

Чудан неки народ били ти Феничани. Народ без части. Све би урадили за новац. Данас је то нормално. Онда јесте било чудно… Треба разорити, наравно.

_el-jem.jpg

Сунце и бескрајна поља маслина прате нас на путу за Ел-Џем (El-Jem).

Габеш (Gabes). Пробам недозреле урме на једној од плантажа. За динар неки дедица попе се на палму високу 30 метара и донесе урме. Најбоље су, закључујем, кад се једу заједно са зеленим лимуном. У оази Дуз (Douz) купам се, кришом, на извору.


Сахара! Какво место! Сунце се не види. Разливено је преко целог небеског свода, тако да време не изгледа сунчано, него некако сиво и облачно. Јели ово коначно мир? Један арапин показује ми пустињску лисицу, опет – за динар. Пењем се на камилу и одлазим назад.

Џиповима прелазимо језеро Шат ел Ђерид (Chott-el-Djerid). Језеро соли. Тозер (Tozeur) је са друге стране језера. Уништен туризмом. Места северно од Гафсе (Gafsa) настањена су шиитима. Лако се распознају по одећи. Док пролазим једним селом, близу границе са Алжиром, иако је ноћ, распознајем митраљеско гнездо на равном крову куће.

_kairouan-mosquee-cimetiere.jpg

Керуан (Kairouan) један од седам муслиманских светих градова. Не осећам ништа. Све је прљаво и смрдљиво.

 

 

_chebika.jpg

С муком, пешке се пробијамо кроз напуштено насеље до планинске оаза Чебика (Chebika). Узбрдо. Видм једам стари бицикл наслоњен на зидове насеља и радосно узвикујем: Није напуштено!

_atlas.jpg

Тунижаско парче планиског масива Атлас! Крај света, крај Африке Проконзуларис.

 

 

 

Територија „Уједињеног Краљевства“

_belfast_0.jpg

Белфаст је занимљив град. Полицијске станице личе на тврђаве. Пусто је. Градске улице су празне, иако је сунчано. Графити на зидовима нису уобичајени. Нема парола, ни љубавних порука, већ цртежа оружја, маскираних типова, крвожедних паса са разјапљеним чељустима са грбовима и заставама. Речено ми је да је Хотел Европа „место високог ризика“. Бомба је, кажу, подметана 73 пута. Питам: да ли су у тај број укључена и она подметања кад бомба закаже?
Преко пута хотела
Европа налази се паб „Краун“. Прозорска стакла у пабу су тако обојена да, кад сте унутра, не можете са сигурношћу да тврдите да ли напољу пада киша, или је сунчано време, па чак ни да ли је дан или ноћ. Нема музике, само звуци звецкања пивским чашама и понеки баритон, који се дрзнуо да се накашље гласније од уобичајеног. Пробам „Гинис“.
На улицама ни ноћу нигде никог. Ни пса да залаје. Полицијски аутомобил, са сиреном, негде у даљини, само подцртава атмосферу пустоши.
Ујутро, међутим, све одједном оживи. Запита се човек где ли су сви ти људи нестали синоћ и одакле су јутрос измилели? Лица строга. Хладна. Бледа, некако. Не би им пало напамет да се случајно некоме насмеше. У Белфасту је пушење дозвољено свуда – не мора да се пуши напољу. Можда због тога нико ни не пуши док корача улицом.
Застајем, палим цигарету, и настављам да корачам даље…

 

 

 

_belfast_000.jpg Хотел Европа
_belfast_000a.jpgПаб „Краун“ (Crown)
_belfast_003.jpg
_belfast_002.jpg Докови
_belfast_004.jpg _belfast_006.jpg Бродоградилиште и лука
_belfast_005.jpg
Центар за забаву „Одисеј“

 pompeii-italy-77-ne.gif

 

 

Катарина:         Откада и откуд ваше интересовање за мотивe меандра и лавиринта?

 

Александар К.:Данас је сваком дететету познат мотив лавиринта. Макар и из часописа за забаву. Сећам се да сам не мали број пута пре више година остао заиста одушевљен пред призорима који су на неки начин представљали лавиринт или су личили, подсећали на лавиринт. Као што су то, на пример, изузетни кадрови из филма Лавиринт, редитеља Џима Хенсона. Претпостављам да је некаква структуралност и наслућивање унутрашњег устројства структуре, архитектоничност – нешто што ме је у први мах привукло, да тако кажем, на неки професионалан начин овој теми. Затим, наравно, изворни лавиринт: не сме се заборавити да је лавиринт заправо прва велика митска грађевина (мит о Дедалу) подигнута према људској (а не божанској) замисли. Фасцинантно је, рецимо, то вођење пута кроз лавиринт… Та подела простора на најдрастичнији могући начин. Лавиринт је једна џиновска комуникација. Омеђена зидовима, постављена тако да формира најдужу могућу путању између две тачке. У извесном смислу лавиринт се може посматрати и као екстремна манифестација архитектонског мишљења уопште. Оно што је, међутим, мени најчудније, најзанимљивије, па на неки начин и најпровокативније у овој теми је, чини ми, се једна појединост која се често превиђује, занемарује, пренебрегава или оставља иза првог плана појавности мотива лавиринта. Мислим да би она могла да се сажме кроз једно питање: како то да је једна таква форма стриктне путање између две тачке, каква је лавиринт, могла бити кроз векове схваћена као непрегледна грађевина, замршене структуре, у којој се човек лако може изгубити?! Напротив, једнозначни лавиринт (monocrusial labyrinth) је грађевина у којој човек никако не може да се изгуби, јер га идентичан пут којим је ушао у објекат води назад, ка излазу. Та зачудност је главни почетни разлог мог занимања за тему. Од тог времена прошло је више од пет година…

 

Катарина:      Како тумачите појаву и појављивања овог мотива (меандра) на сваком кораку, у готово свим областима људског стваралаштва и током тако дугог периода?

 

Александар К.:Заиста, и у стваралаштву али и у природи лако је уочити меандрирајућу форму. Не заборавимо да и сама реч меандар потиче од реке Меандрис, која и данас протиче некодашњом Фригијом… Где год се, у ствари, покаже потреба да се за исту запремину оствари што већа површина – појављује се неки облик меандрирајуће форме. Мождане вијуге, на пример, и други органи у људском организму. Или, рецимо, ако хоћете да се попнете уз неки стрми терен што блажом рампом – обавезно добијате меандар као фигуру. Може се претпоставити да је та фигура могла бити уочена давно и на разним местима. Чини се да би, с обзиром на то да је мотив детаљно студиран од најранијег доба (млађе камено доба) на врло систематичан начин и да се врло упорно појављује у различитим културама творећи понегде и целовите митске представе, значај фигуре као симболичке форме могао бити значајнији, већи. Неки аутори спомињу да су меандар и лавиринт (као форма изведена из меандра) везани за култове рођења, смрти, и, уопште са инацијацијским обредима. Неки други, опет, тврде да је лавиринт повезан са преласком из бронзаног у гвоздено доба и раним светковинама у славу новог оружја – двоглаве гвоздене секире – „лабирис“. У сваком случају, од Перуа до Украјне, од Северно-америчких индијанских племена па све до Индије, од Норвешке до Африке, и већ 20.000 година на један или други начин, овај мотив се развија, а његова значења надограђују и јако је тешко рећи шта је био иницијални семантички потенцијал овог мотива.

 

Катарина:      Какве су сличности (и/или разлике) између симболичких вредности истог мотива али у различитим врменима, просторима, односно религијама и цивилизацијама?

 

Александар К.: Морао бих да истакнем да различитости симболичких значења леже углавном у спољашњем слоју или начинима приказа, односо представама мотива. И супротно, верујем да сличности потичу из унутршњих слојева. Ако бисмо, на пример, за тренутак били у стању да апстрахујемо културолшке разлике, да одбацимо очигледно додата значења из, рецимо, средњег века, могли бисмо да се запитамо шта нам преостаје. Структура, покрет, некаква врста унутрашње покренутости форме по одређеном, геометријски снажно дефинисаном правилу. Чини ми се да управо меандар представља одличну илустрацију могућности за јединичне типолошке одреднице (архетип) које се налазе испод првог значењског слоја (симбол). То је уједно и најзначајнија повезујућа нит, која нас подсећа да су неке вредности вечне. Вечна питања, независна од времена, културе, епохе. Појављују се изнова побуђујући људски дух на нове стваралачке подвиге.

 

Катарина:         Како видите могућности употребе форме меандра и лавиринта у савременој архитектури?

 

Александар К.:Треба напоменути да је овај вид третирања, па и сама тема, данас занимљива на неколико начина. Посматрање и анализовање      доминације геометријског у овом мотиву неоспорно може допринети истраживањима из области теорије форме. Значај даљих     истраживања овог мотива видим у оквиру ширег концепта типологије из области теорије форме. Овај мотив је, заправо, одлична  илустрација за типолошка истраживања. Има пуно варијетета. Не спутава. Не зауставља истраживање на једну културолошку раван. С друге стране, његова универзалност нам оставља довољно сементичког простора. Пружа нам слободу да се ствари промишљају на општији начин. Наравно, од изузетног значаја може бити и сама изражена ликовност мотива. Експресивност геометријске структуре је и раније била заступљена (у ликовним уметностима: сликарству, вајарству…). Кад се имају у виду савремене тенденције мултидисциплинарног приступа, широко постављени разни аспекти (историјски, митолошки, социолошки, религиозни, културолошки, антрополошки…) овог мотива просто препоручују сами себе за даље истраживање…

 

U četvrtak, 9. novembra, 2006. bio sam u pozorištu Gaety, na predavanju koje je održao Winy Maas iz MVRDV-a.
Nešto nikada nisam bio preterano oduševljen njima, niti mislio da je gomila grafikona, dijagrama i konceptualnih skica zaista podrekpljena nekakvom dubljom misli. Taman sam se spremio da ga mrko saslušam, pa da kritikujem…
Pišem, međutim, sad ovde, jer sam posle predavanja promenio mišljenje.
Iako je veći deopredavanja zapravo bila promocija nove knjige u izdanju MVRDV (KM3), ono što se meni učinilo značajnim jeste to što je Winny Maas istakao 3 pitanja:

  1. Šta zapravo savremeni arhitekta radi kada prihvata ulogu „pružaoca usluge“?
  2. Koji su danas pravci istraživanja i šta to istraživanje treba da obuhvati?
  3. Pitanje povezanosti na relaciji program : metod.

Iako je počeo smušeno da tumači koja je uloga arhitekte danas, jasno se videlo koji je njegov stav – da je arhitekta danas u stvari „ekspert za prostor i prostorne odnose“. Razumeo sam to uzimajući u obzir i moje skromno iskustvo u radu sa ljudima van naše struke o metodu i modusu realizacije većih projekata. I zaista: nekako je kretanje uloga arhitekte – od inženjera pa do umetnika – dovelo do toga da se mnogi danas pitaju: Pa dobro, šta vi to u stvari radite? Zašta ste vi arhitekti „eksperti“? Slabiji deo predavanja odnosio se na pravce istraživanja resursa za „povećanje gustine“, odnosno increasing density, kako se on izrazio. Podizanje programa sa prizemlja na etaže, „izvrtanja“ gradskih blokova, spuštanje programa pod zemlju itd… Sve ilustrovano novijim projektima MVRDV. Nisam baš bio impresioniran likovnim kvalitetom projekata. Najbolji deo, međutim, je bio onaj kada je saopštavao KAKO se program, iako suprotstavljen prostoru i resursima, pretače u koncept, misao, ili ideju. Osetila se tu neka sloboda mišljenja. Nekakva upornost da se izađe na kraj sa protivurečnostima kao što je odnos mogućnosti:ograničenja, ali na metodičan i promišljen način sa pažljivim proučavanjem velikog broja aspekata. Jedan od primera za to je projekat Masterplan and housing, Long Tan Park, Liuzhou, China (2004).

winnymass_02.jpg
Iako vizuelno potpuno neprlivačan, ovaj projekat je važan zbog načina na koji je promišljen. Kinezi su, neznano zašto, u ovoj dolini „srušili“, odnosno okrnjili nekoliko planina. Zadatak je bio da se isprojektuje naselje za veliki broj ljudi. Prva ideja, kako je rečeno na predavanju, bila je da se izgradi grad, u dolini, u prostoru između okrnjenih planina. Ali je izgled porušenih planina bio još lošiji. Kako onda? Šta dalje?
Zašto ne bi naselje bilo napravljeno tako da dopunjava planine?

winnymass_01.jpg
Ili, npr. projekat nazvan City Sofa, Busan, South Korea (2005.), gde je veoma ubedljivo pokazano kako se naročitim sagledavanjem programa i zadatih ograničenja došlo do konačnog prostornog koncepta.

Opšte informacije o ovom predavanju mogu da se vide ovde

_beograd_000.jpg


Jan Majen i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko: „Ničevo“ –
I špansko: „Nada“

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
Sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
I topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
I ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, ukopoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.


_london_001.jpg_london_002.jpg_london_003.jpg_london_004.jpg
Čudan grad. Pun protivurečnosti. U pravom smislu slika današnje civilizacije.
Svaki put kad idem u London, osećam neku nelagodnost. Nekako mi se ne ide tamo.
A onda, kad treba da se vratim i napustim London – ostao bih još malo…
Isto kao što nerado dolazim tako nerado i napuštam London.

_lego.jpg