Читава обала округа Мејо, прекривена је зеленим покривачем. Широке и простране висоравни обрасле су нечим што изгледа као трава, a овде то зову “turf”. Кад ходам по том зеленом тепиху стопала се утискују дубоко у тло. Танак слој земље преко стеновите подлоге влажан је. На таквој утрини расте једино некакво бусење и маховина… Бројна стада оваца пасу на утринима. Земља се “вади”, исушује, пресује и користи уместо угља. За огрев у каминима.
Док се у околини Вестпорта (Westport) и Њупорта (Newport) утрина полако спушта ка западу и тоне, мешајући се са водом, на северу, код Кејди Филдса, обала се нагло стрмоглављује у океан, остављајући утисак одломљеног парчета земље. Са тих литица, понегде високих и по више стотина метара, пружа се изванредан поглед на Атлантик.
И, баш ту, где се зелени прекривач нагло прекида, на месту којем би свакоме изгледало као крај света, пронађени су трагови насеља старог 5000 година. Осим гомиле камења, које очигледно не припада многобројним слојевима стеновитог тла, нема ничега. Никакви трагови културе нису пронађени. Ни скулптуре, ни знака уклесаног на камену. Поставка у музеју оставља утисак маштовитости аутора поставке, и ништа више. Моја нада да ћу овде да затекнем трагове цивилизације сличне оној у Лепенском виру није испуњена. Помало сам и разочан изгледом нове зграде музеја која својом силуетом (у облику пирамиде?) нарушава смирену линију крајолика пре него што се нагло обруши у океан.
Ипак, посматрајући океан на ивици литице, чини ми се да сам могао да осетим у исто време неку наглост природе над стенама, које изгледају тако дивље и одломљене у тренутку, а опет и некакву заглушујућу, ванвременску моћ океана испод благог плаветнила неба.
Сајт музејске поставке Кејди Филдс
Интернет сајт музеја округа Мејо
Све фотографије снимљене су апаратом Nikon D80/14-70mm и 70-300mm
igrarije